Bike interview - Snežana Radojičić

tra. 03 2018

Bike interview – Snežana Radojičić

Svi ljubitelji bicikala i bicikliranja dobro poznaju ime Snežane Radojičić, a i velik broj njih prati njene ciklo avanture. Prije nekoliko dana je objavljena i vijest o putovanju biciklom kroz Sjevernu Koreju što predstavlja velik raritet među avanturistima, a to je i bio najveći povod ovog intervjua. Snežana će i izdati knjigu ovog pothvata, kao što je izdala i veći broj knjiga koje možete naručiti ovdje.

 

Pozdrav Snežana! Za početak, kako bi samu sebe predstavila? Profesor književnosti, avanturistica, turist ili nešto drugo?

Duša koja luta podjednako duhovnim i zemaljskim prostranstvima u potrazi za istinom i lepotom.

 

U regiji si postala poznati po putovanju oko svijeta bicklom? Odakle je došla ta ideja?

Iz spoznaje da nisam ostvarila nijedan od svojih velikih snova. Da sam živela rutinski, kako su drugi propisivali. Da se nisam uklopila, jer to nisam bila ja. Osećala sam se srećnom jedino u prirodi, na slobodi, istražujući svet, a bicikl je samo način na koji najviše volim da se krećem: dovoljno je brz da mogu da napravim velike razdaljine, a opet spor da svakome u prolazu poželim dobar dan, da se osmehnem deci, mahnem ljudima na njivama, zavirim preko ograda i kroz prozore njihovih kuća… ostvarujući bliski kontakt sa prirodom, sa njenim zvukovima, sa mirisima, slikama kroz koje se kotrljam… uz to, na biciklu sam nezavisna jer koristim samo snagu svojih mišića.

 

Jesi li prije putovanja vozila duže rute?

Trebalo bi definisati to ‘duže’, ali rekla bih da nisam. Najduža moja ruta bila je šestodnevna turica po Srbiji 2010, godinu dana pre polaska na putovanje, od nekih možda 400 km, tokom koje sam htela da testiram sebe mogu li ja to uopšte. I zaključila sam da – ne mogu :)


Kako je izgledao taj početak putovanja za koji nisi baš najdetaljnije znala u kojem smjeru ide? Jer sigurno postoji doza straha i neizvjesnosti.

Iz ove perspektive danas,  ne bih nikad putovala sa sobom od pre šest-sedam godina. Užasno sam se plašila svega, nisam znala ništa, dramila sam oko svake sitnice, bojala se kiše, nevremena, zmija, kampovanja, neizvesnosti, ljudi, sveta… ma bila sam prestrašena na smrt. Teret tog mog neiskustva podneo je moj tadašnji saputnik i partner, Amerikanac sa ogromnim cikloputničkim i kamperskim iskustvom, ali ni on nije mogao da izdrži dugo, pa smo se razišli nakon osam meseci. Bila je 2012, ja sam ostala sama u Turskoj i morala sam da odlučim šta dalje: da se vratim ili da nastavim sama. Bila je to, zapravo, najveća odluka. Zagrizla sam i, evo me, i danas se kotrljam. Granice strahova sam pomerila daleko u odnosu na one početne, ali sam i dalje veoma oprezna.

 

Je li cijelo putovanje završilo, kod kuće si? Ili ono traje kao način života?

Nisam kod kuće. Odavno je ovo prestalo da bude putovanje koje ima neki jasan cilj, ili rok. Sve se pretvorilo u nomadski način života, koji izgleda otprilike ovako: kotrljam se negde mesecima, ili godinu-dve, onda se zaustavim gde je jeftino i gde je lako za vizu, i pišem knjigu, zatim objavim knjigu, pa je prodajem online ili dođem na Balkan i držim tribine dva-tri meseca, a potom nastavim dalje.

 

Koja kultura ti se najviše svidjela?

Za sad, od onoga što sam videla, Japan je zasebna planeta (moja knjiga o šestomesečnom bicikliranju kroz tu zemlju će se i zvati “Planeta Japan”). Potpuno sam očarana tom kulturom, ljubaznošću i smernošću tamošnjih ljudi, filozofijom, načinom života, tradicijom, hranom… Ima još puno zemalja i kultura koje su mi se dopale, ali Japan je, za mene, iznad svih.

Najnovija avantura je Sjeverna Koreja! Možeš li nam reći zašto ta destinacija i što očekuješ?

Severna Koreja je zapravo aranžman, nimalo nalik na ture koje ja vozim. Tamo se, naime, mora preko agencije, uz pratnju vodiča, sve je jako zatvoreno, nema slobodnog kretanja. To je jedna od najzatvorenijih i najintrigantnijih zemalja na svetu, i mislim da malo koga ne zanima šta se tamo zaista dešava, kako to tamo izgleda. No, zbog mnogih okolnosti, odlazak tamo je većini ljudi nepristupačan. Bio je i meni zbog visokih cena aranžmana, ali pošto sam poslednjih meseci radila kao nastavnik Engleskog u Kini, kako bih zaradila za dalje, sad sam u prilici da sebi to priuštim i tako sam se odlučila za jedinu ponudu obilaska Koreje biciklom koju imaju. Neće tu biti mnogo vožnje, maksimalno 50 km dnevno, ali svejedno, biće to avantura. A očekujem da osetim i naslutim kakva je zapravo Severna Koreja, da li je to zatvor ili poslednja oaza srećnih ljudi, ili pak nešto između toga, potpuno treće. Neću videti mnogo, jer su rute strogo zacrtane, ali kao putnik sa ogromnim iskustvom, koji je naučio da uočava detalje, da pažljivo posmatra i sluša, mislim da ću uspeti da stvorim sopstvenu sliku o tome.

 

Koji su sljedeći planovi?

Nakon Severne Koreje, idem u Južnu, da bih videla, recimo, Demilitiarizovanu zonu i sa druge strane, kao i da bih uporedila dve zemlje. Ostaću oko mesec dana u Seulu pišući putopis o Severnoj Koreji i radeći na ilustrovanoj monografiji koju planiram da objavim, a onda slede dva meseca vožnje po Južnoj Koreji. Od septembra pa do kraja godine sam na Balkanu, organizujem tribine po celoj ex-Yu, na kojima ću pričati o Severnoj Koreji i prikazati i dokumentarni film koji nameravam da napravim (dobila sam odobrenje za snimanje). Nakon toga, sledi Latinska Amerika :)

 

Hvala Snežana, i sretno na novom izazovu! Svakako ćemo pratiti sve vezano uz putovanje na našim društvenim mrežama. A mi se čujemo i vidimo vjerojatno na nekoj od tribina!